(foto: Getty Images)
Gruzijska fudbalska priča je sjajna promocija za zemlju, u kojoj je društvo veoma podeljeno. Reprezentacija je izložena ozbiljnim političkim pritiscima.
Učešće gruzijske reprezentacije na Euru 2024. izazvao je opšte odobravanje i simpatije šire evropske fudbalske javnosti. Već njihova prva utakmica sa Turskom bila je u navijačkom i fudbalskom smislu jedna od najmedijski istaknutijih, a njihova pomalo (ali ne previše) iznenađujuća pobeda nad rezervnim timom već kvalifikovanog Portugala dodatno je pojačala osećaj da je ova grupa igrača zaista nešto posebno.
Tim francuskog trenera Vilija Sanjola, koji je 2006. godine sa Zidanom i društvom igrao u finalu svetskog prvenstva u Nemačkoj, pokazao je u smislu energije, borbenosti, želje, pa i fudbalskog znanja i kombinatorike, neuporedivo više nego većina sličnih reprezentacija na ovom evropskom prvenstvu.
Ako tome dodamo i ogroman politički pritisak koji se vrši na reprezentativce, a kojemu zapadna javnost nije posvetila mnogo prostora, njihovi uspesi postaju još veći. Gruzija je naime u vremenu svog najvećeg fudbalskog procvata usred duboke političke krize, u koju su upleteni i fudbaleri nacionalnog tima.
Vladajuća stranka Gruzijski snovi, koju je 2012. osnovao oligarh Bidžina Ivanišvili, izazvala je priličnu zabrinutost na Zapadu kada je odlučila da usvoji "Zakon o transparentnosti stranog uticaja", koji bi primorao nevladine organizacije i nezavisne medije koji imaju više od 20% prihoda iz inostranstva da se registruju kao strane agencije. To je izazvalo seriju antivladinih protesta, prvo u martu prošle godine, a zatim i ove godine, od sredine aprila do početka juna. Protesti na kraju nisu bili uspešni, jer je gruzijski parlament 14. maja 2024. usvojio predlog zakona o stranom uticaju, a policija je obuzdala protestante.
U stranci Gruzijski snovi vrlo dobro razumeju populističku moć fudbala, pa su u svoje redove privukli neka poznata fudbalska imena. Bivši fudbaler AC Milana Kaha Kaladze je, na primer, uticajan član stranke i gradonačelnik prestonice Tbilisi već sedam godina. Levan Kobiašvili, koji je igrao za Šalke i Hertu, od 2015. je predsednik fudbalskog saveza, a godinu dana kasnije je kao član Gruzijskih snova izabran u parlament.
Kaladze je uspeh na Euru pripisao svojoj stranci:
"Imamo novu generaciju veoma talentovanih igrača i zahvaljujući pravilnoj politici gruzijske vlade postigli smo rezultat o kojem je pre deset godina bilo nemoguće sanjati."
Potpuno drugačije stavove imaju aktivni fudbaleri u reprezentaciji. Mnogi od njih su javno podržali protestante. Igrač engleskog drugoligaša Giorgi Čakvetadze bio je prvi koji je izrazio podršku antivladinim protestantima. Džaba Kankava, koji igra za Slovan iz Bratislave, takođe se stavio na stranu protestanata. To su učinili i golman Valensije Giorgi Mamardašvili, vezista Levantea Giorgi Kočorašvili, napadač Karlsruea Budu Zivzivadze i najveća zvezda gruzijskog fudbala, Kviča Hvarachelija.
Predsednik saveza Kobiašvili smatra da su igrači podlegli propagandi opozicije:
"Na raznim društvenim mrežama i medijima svedoci smo nečuvenih napada i uvreda koje šire pojedini zlobni opozicioni lideri." Kaladze je opozicione političare označio kao fašiste koji su zastrašivanjem iznudili podršku reprezentativaca".
Opozicija optužuje vladu da je proruska, iako je Gruzija osudila ruski napad na Ukrajinu i prihvatila 245.000 ukrajinskih izbeglica. Međutim, gruzijska vlada se nije pridružila zapadnim ekonomskim sankcijama protiv Rusije, jer bi one, po njihovom mišljenju, mnogo više štetile Gruziji nego Rusiji. U poslednje dve godine, ekonomska saradnja između dve zemlje se pojačala, a zakon o stranom uticaju je navodno preuzet po uzoru na sličan ruski zakon iz 2012. godine.
Kako god, razdor u gruzijskom društvu odrazio se i na fudbalsku reprezentaciju, a kako će se napeta situacija rešiti, tek ćemo videti. U oktobru će u Gruziji biti parlamentarni izbori koji će verovatno dati odgovor u kom pravcu će ići gruzijska politika. A sa njom i gruzijski fudbal.