Peru je sila: Najveći među malim Južnoamerikancima

U Južnoj Americi se oduvek znao red. U politici to ide otprilike ovako: narod ćuti, trpi i biva sve siromašniji i siromašniji, političari se bogate, a vojska održava red i mir. E onda, kada se narod pobuni, ili se jave političari sa levičarskim idejama, na scenu stupaju generali. I vojna hunta dođe na vlast. Tako je bilo u svim zemljama na kontinentu, od kraja drugog svetskog rata.

Tako je i u fudbalu. Red i redosled se zna. Najbolji su Brazilci. Brazilci? Čekaj, ko to kaže, ko to laže! Plemena sa "La Plate" tvrde suprotno. Najviše trofeja u kontinentalnom takmičenju, Kopa Amerika, imaju Urugvajci. Dele prvo mesto sa Argentincima, od prošlog leta i trijumfa Mesija i drugara na "Marakani".

Večita svađa

Urusi ipak tvrde da imaju četiri zvezdice iznad grba, da su bili prvi svetski šampioni, dvostruki olimpijski, mnogo pre suseda sa severa i juga. I da njihovi timovi ili reprezentacija uvek prvi trijumfuju.

Argentinci se brane da su njihovi klubovi najtrofejniji u Kopa Libertadores, Brazilci, pak da imaju najveći broj klubova koji su trijumfovali u najznačajnijem klupskom takmičenju na Zelenom kontinentu. Brazilci se na ovo smeškaju, ponosno pokazujući svojih pet zvezdica iznad grba kao jedini petostruki šampioni sveta. I tako u krug. Svađi nikad kraja, kao deca.

Kada ponestane materijala za svađu oko klubova ili reprezentacija, uvek je lako posvađati se oko najboljih igrača. Na kontinentu ili na svetu, manje je bitno. Spominju se Pele i Garinča, naravno i Ziko, Urusi odgovaraju sa Giđom i Frančeskolijem, pa vade Suareza i Kordobu, a Argentinci se ponose Di Stefanom i Morenom, pa završavaju trijumfalno Maradonom i Mesijem. A šta je sa malim fudbalskim zemljama?

Mali velikani

U moru trofeja i trijumfa, velikih igrača i utakmica, smešta se priča o malenom Peruu. O tri velika kluba, o izgubljenim finalima Kopa Libertadores i trijumfima u Kopa Amerika. I velikim igračima, koji su prerasli i svoju zemlju i svoj kontinent. I koji su se vinuli među najveće zvezde na zelenom tepihu.


Jedan od retkih na svetu koji je bio i napadač i golman, Huan Valdivieso, za dvadeset godina karijere je branio samo za Aliansu iz Lime i peruansku reprezentaciju. Neki će reći, kad je to bilo, dvadesetih i tridesetih prošlog veka, ali dovoljno da zasluži svoje mesto u istoriji. Kao i selektorsku fotelju Perua čak dvadeset godina.

Mnogo godina kasnije će se pojaviti Roberto Palasios, koji će za razliku od svog sunarodnika igrati za čak devet različitih klubova. Najviše vremena i to u tri mandata će provesti u Sporting Kristalu, ali će braniti boje i klubova iz Ekvadora, Meksika, Brazila i Kolumbije, kao i iz Saudijske Arabije.

Najviše nastupa u peruanskoj selekciji u dvadeset godina dugoj reprezentativnoj karijeri za ovog veznjaka i tri vezana trofeja za najboljeg igrača Perua ga svrstavaju u red besmrtnih.

Sotilova Barsa

Ako su ova dvojica slavu sticali uglavnom na svom kontinentu, jedan igrač je najbolje dane u karijeri imao u Španiji, braneći boje Barselone. Kada je prerastao klubove u Južnoj Americi, otisnuo se preko bare, na "Kamp Nou", gde je u 65 mečeva postigao 21 gol, donoseći Barseloni titulu posle četrnaest sušnih godina.


A saigrač u napadu, niko drugi nego najslavniji Holanđanin svih vremena, Johan Krojf. I još jedan podatak za neverovanje, pored Krojfa nositi desetku Barse, to mora da je strašan igrač. Ugo Sotil, prvi Latinoamerikanac kome je pripala ta čast, da nosi broj deset na leđima, ovog španskog i svetskog giganta. Sa reprezentacijom je osvojio Kopa Amerika, drugu i poslednju titulu kontinentalnih šampiona za Peruance, 1975. godine.

Sa njim je u tom timu peruanske reprezentacije, doduše u odbrani, ali podjednako važan šraf bio i Ektor Ćumpitaz, kao i Cezar Kueto. El poeta de la zurda ili levonogi pesnik, kako su ga zvali zbog stila igranja i neviđene elegancije na terenu. Kažu da je lično on bio inspiracija u igračkim danima najslavnijem fudbaleru Kolumbije i jednom do najboljih 11 svih vremena MLS, Karlosu Valderami.


Jedan je Gerero

Ipak , kao i kod svih reprezentacija, uvek ima par imena koja se izdvajaju i koja se ne zaboravljaju. Slavljeni kao božanstva u svojoj zemlji. U Peruu je to slučaj sa Paolom Gererom. Najbolji strelac reprezentacije svih vremena, najstariji igrač koji je igrao za Peru na najvećoj smotri fudbala i koji je predvodio saigrače kao kapiten.

Karijera obeležena rekordima, poput najboljeg strelca Kopa Amerika koji je i dalje aktivan. Golovi za Bajern iz Minhena, I to I za rezervni sastav I za prvi tim, ovog Peruanca svrstavaju u sam krem fudbala u Južnoj Americi.

Ipak, iako su se nadali da će ga još jednom videti na Svetskom prvenstvu kako predvodi saigrače, poraz od Australije na penale u plej-ofu, je srušio ovaj peruanski san i vremešnog Gerera poslao u penziju. I u legendu.

Kad je Pizaro harao Nemačkom

Svoju slavu na bundesligaškim terenima je sticao još jedan Peruanac. Igrajući za Keln, Verder i za Bajern, mesto među najboljim peruanskim fudbalerima je zaslužio Klaudio Pizaro. Kakav strelac, strašan strelac. Navijači pored "Vezera" se i dan danas kunu u njega.


Kako i ne bi, kada je najbolji strelac kluba svih vremena, sa 153 gola. Isto misle i u Minhenu, gde su ga Bajernovi navijači obožavali još pre Levandovskog. Vraćao im je sjajnim partijama i sa onih 125 golova, svrstavajući se i među deset najvećih golgetera Bavaraca svih vremena. I naravno, šesti najbolji strelac Bundeslige svih vremena, sa 197 golova. I najbolji strelac stranac u istoriji nemačkog prvenstva, odmah iza slavnog Poljaka Levandovskog.

Šest Bundesliga i pet kupova Nemačke, plus Superkup ove zemlje. Pa onda Liga šampiona, UEFA Superkup, Interkontinentalni kup i FIFA svetsko prvenstvo za klubove. Sve osvojeno sa Bajernom. I da ne zaboravimo Kup Nemačke sa Verderom. I naravno, najstariji igrač koji je zabeležio het-trik u nemačkom prvenstvu, u 38. godini. U reprezentaciji takođe sjajan. A i nezaboravan je njegov gol Meksiku, u osamnaestoj sekundi. Legenda.

Kubiljas prava legenda

Ipak, na tronu, što se bar Peruanaca tiče, jedno ime stoji već decenijama i teško da će ga neko uskoro nadmašiti. Teofilo Kubiljas, najslavniji peruanski fudbaler svih vremena. Igrao u domaćoj ligi za Aliansu iz Lime, gde je u čak četiri mandata ostavio neizbrisiv trag i postao drugi najbolji strelac kluba svih vremena. I najbolji strelac kluba u Kopa Libertadores.

Prema međunarodnoj federaciji za fudbalsku istoriju i statistiku ( IFFHS ) Kubiljas je na sedmom mestu večne liste strelaca igrača veznog reda. Ostavio je iza sebe takve veličine kakve su Gulit, Platini, Rivaldo i Maradona. Nestvarno. Na Mundijalima se svrstao među jedina tri igrača koji su davali po pet ili više golova na bar dve svetske smotre. Ostala dvojica su Nemci, Klose i Miler.


U 14 godina dugoj reprezentativnoj karijeri, smestila su se tri svetska i dva kontinentalna prvenstva. Ono iz 1975. Koje su osvojili Peruanci mu je donelo status božanstva u rodnom Peruu i svrstalo ga na listu najboljih južnoameričkih fudbalera svih vremena. Sjajna tehnika, snaga u duelu, vizija u igri i sjajno izvođenje slobodnjaka, često iz velike udaljenosti su bile i ostale odlike igre magičnog Kubiljasa.

Kada vam društvo među najboljim strelcima iz slobodnjaka na Mundijalima svih vremena prave Pele, Bekam i Rivelinjo, onda znate da je mesto na fudbalskom zvezdanom nebu za najsjajniju peruansku zvezdu rezervisano upravo za Kubiljasa.

Iako nemaju takve fudbalske veličine kao Brazil, Argentina i Urugvaj, ponekad i mali mogu da budu veliki. Čak i najveći.