Zlatni osmeh Brazila: Kad Gaučo potera loptu

Znate one situacije kada na malom fudbalu, sa prijateljima, neko startuje previše oštro, ili se u žaru borbe provuče i po koja psovka? Prvo što na terenu uradite je da razdvojite sukobljene, obično rečenicom: "Ovo je samo igra, ne igramo u pečenje!"

 

E pa ta razlika, između samo igre i igre u pečenje mi u sećanje vraća jednu fantastičnu priču, koju ovoga jutra pričam sinu, dok se vozimo ka Lazarevcu na utakmicu.

 

Kažu da je Paragvaj čaroban krajem leta. Od sredine januara do kraja marta, kada je na južnoj polulopti leto, treba doći u Asunsion. Tako se pre par godina, početkom marta, sa svojim rođenim bratom, a na poziv svog menadžera, u ovaj prelepi grad uputio junak moje priče. 
 

 

Ne skidajući osmeh sa lica, koji je ujedno i njegov zaštitni znak, i ne sluteći kakva mu drama predstoji, ovaj čuveni Brazilac par sati kasnije biva uhapšen. Optužba vrlo ozbiljna, falsifikovanje dokumenata, tačnije pokušaj ulaska u Paragvaj sa lažnim pasošem. I on i brat. 

 

Sigurno ste sto puta gledali skrivenu kameru, čak i sa poznatima, gde se nesrećnici stavljaju u prilično ozbiljne situacije, i gde im se posle par minuta ipak objasni da su nasamareni. Zamišljam slavnog Brazilca kako sedi u nekoj kancelariji gde ga ispituju, dok se nada da će se svakoga trenutka na vratima pojaviti režiser ovog lošeg skeča i objasniti mu da je postao još jedna slavna, nasamarena ličnost. 

 

Ipak, par sati kasnije, braću odvode u zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem. Komedija se pretvara u horor koji će trajati više od mesec dana. Ipak, i u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem, druženje sa loptom je svakodnevno, utakmice, i to one u pečenje se igraju često, a osmeh mu niko ne može skinuti sa lica. Želju za igrom i osmeh vam niko ne može uzeti. Nikad.
 

 

U martu 1980, na samom jugu Brazila, rođen je Ronaldo De Asis Moreira. Od oca je nasledio ljubav prema fudbalu, a od starijeg brata, koji je igrao za Gremio, pokupio prve fudbalske fazone. Porodica se, zahvaljujući poklonu slavnog kluba, preselila iz siromašnog, u najluksuzniji kraj grada, uselivši se u kuću sa bazenom. Prva tragedija se tu i dogodila. Otac je udario glavom o beton i u tom bazenu se i udavio. 

 

Maleni Ronaldo ili Ronaldinjo je imao samo osam godina. Brat je prerano završio karijeru zbog povrede. Ipak, Ronaldinju je sudbina namenila potpuno drugačiju ulogu. Da uveseljava sebe i sve oko sebe, uživajući u igri i neprestano se smejući. Negde baš u to vreme je nadimku dodao i ono Gaučo, što je uobičajen naziv za južnoameričke kauboje, ili moderne čuvare stoke.

 

Trač ili istina, ali na jednoj školskoj utakmici je kao klinac sa svojim timom pobedio 23:0 lokalne rivale. Sve golove postigao je upravo on. Svih 23. Imao je samo 13 godina. Obožavao je da igra futsal i fudbal na plaži. Savršena tehnika na malom prostoru, perfektan pregled igre i sjajne asistencije koje će odlikovati njegovu igru godinama kasnije, su upravo tu i nastale. 

 

Počeo je '98, naravno u Gremiju, i to u Kopa Libertadores. Sledeće sezone je eksplodirao, dajući 22 gola. Najbolje partije je pružao protiv najvećih, pa je tako i slavni Dunga, legenda i kapiten svetskih šampiona iz '94. bio ponižen prebacivanjem lopte preko glave i guranjem lopte kroz noge. 

 

 

Tako nekako, samo što naš nasmejani junak nije dobio šamar, već poziv Pariz Sen Žermena ali i brazilske reprezentacije. U Parizu mu je trener, slavni Luj Fernandez, zamerao što više obraća pažnju na francuski noćni život nego na utakmice, a još kada se tome dodaju produžena odsustva iz kluba koja je koristio da skokne do rodnog Brazila, nije ni čudo što u prvoj sezoni nije postigao značajniji uspeh. Ni klub, ni Ronaldinjo.

 

Sledeće sezone je postigao neke od najlepših golova ikad viđenih na terenima u Francuskoj, zabavljajući i sebe i publiku. Ovacije koje je doživljavao u trenucima kada bi ga trener izvodio iz igre, davale su mu snagu da nastavi. Ipak, kako klub nije uspeo da se kvalifikuje za evro-takmičenja, Ronaldinjo je odlučio da napusti Pariz, i da mesto pod fudbalskim Suncem potraži podno Monžuika, na stadionu "Kamp Nou".
 

 

Prve ozbiljnije povrede su ga omele da već u prvoj sezoni povede Barsu u borbu za titulu. Ipak, oporavljeni Gaučo je u drugom delu sezone blistao, i najviše zahvaljujući njegovim golovima i asistencijama, Barselona je sa 12. na kraju stigla do 2. mesta. Sledeće sezone, već slavni Brazilac donosi Barsi titulu prvaka a sebi titulu igrača godine. 

 

Najveće priznanje te sezone mu je dodelio kapite Karlos Pujol, izjavom da im je Ronaldinjo vratio osmeh na lica i na terenu i u svlačionici. A publici je podario onaj spektakularni gol na "Stamford Bridžu" protiv Čelsija. Kada su ga posle tog poraza i ispadanja upitali da prokomentariše ovo malo remek-delo, samo se osmehnuo i rekao da mu se činilo da su svi drugi igrači pauzirani na tri sekunde, a da je jedino on mogao da se pomeri. A pomerio se majstorski, pogled ka golu Čeha, trzaj iz kolena sa linije šesnaesterca, i lopta koja se koprca u mreži plavaca. A u Londonu muk.

 

I na kraju te sezone, jedan od poteza koji će se pamtiti. Protiv Albasetea, Gaučo podiže jednu loptu kašikom preko odbrane, jedan klinac sa brojem trideset na leđima je prima i lobuje istrčalog golmana. Ronaldinjo mu trči u zagrljaj, uzima ga na leđa dok omaleni argentinac slavi sa celim stadionom. Mesijev prvi gol za Barsu ikada, i slavlje dva južnoamerikanca zbog kojih će milioni dečaka širom sveta od tog dana navijati za klub iz Katalonije.

 

Sledeće sezone je opet najbolji igrač planete, Barsa je najbolja u Španiji i Evropi, ali ono što je doživeo na stadionu "Santijago Bernabeu" će se pamtiti zauvek. Najljućem rivalu je dao dva gola u pobedi (3:0), a posle drugog gola kada je obišao Ramosa i plasirao loptu pored nemoćnog Kasiljasa, ceo "Bernabeu" je ustao i aplaudirao protivničkoj "desetki". 

 

Pre njega to je doživeo samo Maradona, posle njega samo Mesi. I kraj. Niko nikada više. A madridska publika je razmažena. I voli fudbal. Onda znate kakva je to čast. Mogao je komotno te večeri da završi karijeru. 

 

Sa Brazilom je osvojio sve što se može osvojiti. Trio R - Ronaldo, Rivaldo i Ronaldinjo je Brazilu doneo poslednju, petu titulu šampiona sveta u Japanu i Južnoj Koreji. Blistao je Ronaldo na tom šampionatu, ali je u četvrtfinalu protiv Engleza, Ronaldinjo bio nezaboravan. Prvo je asistirao Ronaldinju za izjednačenje na samom kraju prvog dela, da bi na samom startu drugog poluvremena jedan slobodan udarac sa trideset metara iskosa, umesto centaršuta pogodio same rašlje Simanovog gola. Put ka tituli prvaka sveta je bio otvoren.

 

Kada je u Barsu stigao Gvardiola na mesto trenera, Ronaldinjo i njegov životni stil su bili prvi kritikovani. Zato je Brazilac spakovao kofere i otišao u Milan. Za dve i po sezone na "San Siru", borio se sa viškom kilograma, zabavljao publiku dajući spektakularne golove i deleći asistencije koje su saigrače bukvalno spajale sa golom. I osvojio i Seriju A. 

 

Zatim se vratio u rodni Brazil, prvo u Flamengo, a posle tužbe zbog neisplaćenih zarada, i u Atletiko Mineiro. I kada su svi mislili da je velikoj karijeri došao kraj, čudo se desilo. Atletiko Mineiro 2013. uzima Kopa Libertadores, a Ronaldinjo biva proglašen najboljim igračem Južne Amerike. Ta četiri gola i osam asistencija uz neizbežan osmeh na terenu su pokazali da je Gaučo kao vino, što stariji to bolji.

 

Posle je otišao da igra za Keretaro u Meksiku i protiv Amerike, zvaničnog šampiona, na kultnom stadionu "Asteka" doživeo ovacije protivničkih navijača. Pobeda (4:0) i njegova dva gola su ga samo u sećanju vratila na magičnu noć na "Bernabeuu". Istorija se ponovila.

 

Jedini je igrač u istoriji koji je osvajao Mundijal, Kopa Amerika, Kopa Libertadores, Kup Konfederacija, Ligu šampiona i Zlatnu loptu.

 

Zatvor u Asunsionu je posle mesec dana zamenio kućnim pritvorom od još četiri meseca u hotelu u glavnom gradu Paragvaja. Ipak, sa osmehom je predvodio svoje drugove iz ćelije do trijumfa (11:2) u utakmici igranoj "u pečenje", uz pet golova i šest asistencija. 

 

Neverovatni Ronaldinjo Gaučo!