Murinjo pre Murinja: Čarobnjak Erera izmislio katenaćo

Turnir u Rakovici uvek dolazi na kraju sezone. Deca vole da igraju tamo, valjda ih sam ambijent podseća na nevinost igre. Odmah ispod šume, čim pređu prugu, eto ih na livadi. Samo što livade više nema, zamenila je veštačka trava, teren je ograđen, pa mi roditelji pravac na tribine. A kad se na turniru dogura u finalne borbe, eto nas i pod reflektorima.

Dok se deca lagano okupljaju, trener koji uvek stigne prvi, svakog ponaosob pita da li se naspavao, kakav je bio doručak, je l' flašica sa vodom tu? Kao pravi roditelj. I deca ga obožavaju.

Joca je školovan trener. Sa B licencom. Kaže, njega je ambicija dovela dotle, da radi sa decom, i kraj. Talenat, svetla budućnost i Pro licenca koju su mu predviđali na Trenerskoj školi, sve to pada u vodu pred nevinim dečjim osmehom i trudom kojim mu klinci vraćaju svaku pokazanu vežbu, tehniku šuta, dribling. Neka se igraju, uvek govori, pa nisu u vojsci.

I dok naši mali vojnici odlaze sa svojim komandantom u boj, mi se selimo na tribine, a ja razmišljam o trenerskoj ulozi i veličini. I postavljam u sebi pitanje, ko je smislio taktike i pozicije i karantine. I ko je igru pretvorio u vojsku. A odgovor već odavno znam.

Pravi Čarobnjak

Mnogo pre Murinja i Gvardiole, Klopa i Zidana, jedan trener je bio bitniji od svojih igrača i veći od tima koji je vodio. Nije bio veliki igrač, ali je kao trener postao najveći. Zvali su ga Čarobnjak, jer je uistinu to i bio. Mogao je da ni iz čega napravi nešto veliko. Elenio Erera.

Rođeni Argentinac, od roditelja Španaca, naturalizovani Francuz. Samo mu je falila Italija i savršena latino mešavina bi bila tu. Sudbina mu je namenila besmrtnost baš na Apeninskom poluostrvu, a njegovu zaostavštinu danas baštine na svim terenima sveta. Ali krenimo redom.

Fudbal je počeo da igra u Kazablanci, gde su se roditelji preselili iz Argentine u potrazi za boljim životom. Put ga je iz, tada francuske kolonije Maroko, vodio u više francuskih klubova. Početkom pedesetih prošlog veka, kao još mlad trener se obreo u Španiji.

Sa Atletiko Madridom je uzeo dve vezane titule. '50. i `51, uvek govoreći da on, koji je bio osrednji fudbaler, zna kako da igrače napravi velikim, stavljajući ih u funkciju timske igre. Igrači su se žalili na preteške treninge, surove vežbe i na ozbiljnost trenera. Ali su znali da kada u nedelju istrče na teren, da im niko ništa neće moći. I tako je i bilo.

Samo što je uvek par minuta pre svojih igrača, na gostujućim terenima, iz svlačionice izlazio on. Trpeo je zvižduke, dobacivanja i psovke, čak ih pomalo i provocirajući. Na taj način bi sa svojih igrača skinuo ogroman pritisak koji nose gostovanja na vrućim terenima, i tim bi mogao da se koncentriše samo na igru. I pobedu, naravno. Podseća vas na nekog.

Pečat u Barseloni

Murinjo, nekih 70 godina pre Murinja. Original kopije i kopija originala.Trenerski put ga je preko Malage, La Korunje i Sevilje, kao i preko Belenenseša iz Lisabona, 1958. doveo u Barselonu. Tu se prvi put videlo koliko je jaka trenerska figura. Svi su govorili o Di Stefanovom Realu, ali su počeli da pričaju i o Ererinoj Barsi.

Sa dolaskom Di Stefana, početkom pedesetih, Real je vratio titulu posle 20 godina, i počela je dominacija Madriđana. Barsa, koja je imala strašan tim sa Luisom Suarezom i Mađarima Kubalom, Kočišom i Ciborom, nije mogla na tron punih šest godina, sve dok nije stigao Erera.


Odmah je uveo tri treninga dnevno. Igrači su padali od umora, povraćali na terenu, žalili se na težinu i ozbiljnost vežbi, a Erera ih je bodrio onim svojim: "Onaj ko ne da sve od sebe, kao da nije dao ništa".

Prvi je trener koji je zadirao u privatne živote svojih igrača. Znao je sve o njima, njihovim porodicama, devojkama, problemima. I svakom igraču je prilazio na različit način. Nekima je obećavao novac i premije ako dobro odigraju, Kataloncima je udario na ponos tražeći da se bore kao lavovi za svoj narod. Jednom prilikom je Ciboru, koji se žalio da će predugo biti odsutan od kuće, obećao da može da ide čim postigne tri gola.

Slavni Mađar je to uradio već na prvoj sledećoj utakmici. Ovakvim svojim ponašanjem, Erera je izazivao reakciju svakog igrača, izvlačeći iz njih maksimum. I rezultat je stigao.

Dve domaće titule u dve sezone, i to ispred nosa svom slavnom zemljaku. Ipak, Real je tih godina dominirao u Kupu šampiona, pa je i dvomeč sa Barsom došao na red. U sezoni 1959/60. u polufinalu, oba meča je dobio Real sa po 3:1. Erera nije u igru uvodio Kubalu, i Madriđani su prošli u finale, a kasnije i uzeli trofej.

Real lansirao Inter

Narod na ulicama Barselone je bio besan. Na samoj Rambli, glavnoj pešačkoj zoni, su se sukobili sa trenerom koji je tuda prolazio. Teške reči su pale sa obe strane, i Erera je izbegao veći konflikt tako što se sklonio u hotel. Baš u onaj u kome je odseo Real Madrid. Ipak, osveta Madriđanima i Di Stefanu će stići samo par godina kasnije.


Ko zna kako bi se ovaj trenersko-igrački dvoboj završio, da nije bilo stalnih Ererinih svađa sa Laslom Kubalom, najboljim strelcem i igračem Barselone. I ko zna da li bi Inter ikada postao veliki da ga nije stvorio on.

Sa sobom je iz Barse poveo Luisa Suareza, a na "Meaci" su ga već čekali Sandro Macola i Đakinto Faketi. I veliki Inter je stvoren. Ali ne preko noći. Omiljeni Ererin sistem 5-3-2 u kome je igrao slavni milanski tim, nastao je tridesetak godina ranije u zlatno doba švajcarskog fudbala, a primenjivao ga je Karl Rapan. On je taj sistem nazvao Veru. Svoju verziju ovog defanzivnog sistema, Argentinac je nazvao katenaćo - katanac. Ali sa jednom važnom izmenom.

Između svog golmana i četiri odbrambena igrača u liniji, Erera je stavio čistača. U Interu je to bio kapiten Armando Pići. Njegov zadatak je bio da dugim loptama traži na bočnim stranama bekove Faketija i Burgniča koji su izvodili opasne kontra napade. Filozofija se svodila na najviše tri pasa da bi se stiglo do šesnaesterca protivnika.

Ovakav sistem je Interu doneo tri Serije A u kojima su bili tim sa najviše postignutih golova. U sezoni 1865/66. gol razlika milanskog velikana je bila čak plus 42 gola. Prilično ekscentričan, Erera je bio odlučan da kod svojih igrača stvori pobednički mentalitet po svaku cenu. Izjave tipa "došli smo u Rim da igramo" umesto "došli smo u Rim da pobedimo" mogle su da koštaju igrača selidbe na klupu ili na tribine.

Cigarete i pivo zabranjeni

Argentinac takođe nije pušio ni pio, pa je to isto tražio i od svojih igrača. Propisana ishrana i zdrav način života su nešto na čemu je Čarobnjak insistirao. Odricao se najboljih strelaca lige u Španiji jer nisu vodili zdrav život, ili bi standardne prvotimce slao u nižerazredne ekipe zbog nepoštovanja trenera.


Jednostavno, da bi postali najbolji morali su da se odreknu mnogo toga, a na terenu su morali da "brzo misle, brzo delaju i brzo igraju". I postali su najbolji. Za osam godina u Interu, tri titule prvaka države, dva Kupa šampiona i jedan Interkontinentalni kup. Grande Inter.

Šta je bilo posle?

Mnogi tvrde da je ova defanzivna taktika zauvek ubila lepotu igre. Sam Erera kaže da su mnogi probali da ga kopiraju, ali da nisu iskopirali ofanzivni deo katenaća. Erera je poznat i po tome da je prvi trener koji je uveo strogi karantin igračima pred utakmicu. Bili bi zaključani u sobama po dva do tri dana pred važne mečeve, imali poslugu i ljude koji brinu o njima, ali je sve bilo u funkciji fokusa na igru i ostvarivanje dobrog rezultata.

Uzimao je titule u Španiji i Italiji, bio prvak Evrope i sveta, trenirao Ateltiko, Barsu, kao i reprezentacije Italije i Španije. U kasnijim godinama, nepogrešivo je mogao da da prognozu pobednika nekog meča. Eh da su tad kladionice bile ovo što su danas. Inter je na sledeću titulu prvaka Evrope čekao do 2010. i Murinja, ali je ostao veliki.

A naši klinci? Ispali u četvrtfinalu. Umorili se. Nema veze, pa ipak nisu vojnici.
'Ajmo svi zajedno u "Rubin" na klopu.