Mundijalski san: Dajte Brazil da se igramo

Sav čemer sa duše, sva ona poniženja koja je trpeo na prethodnom Mundijalu u Italiji, ono cepanje zastave od strane domaćina u trening kampu, ali i onih pet komada od Kolumbije nasred "Monumentala", sve je u prošlosti. Kralj je živ. Ali ko bi rekao da će to biti poslednji put. Jer kralj je jedino i bio živ kada je davao golove, kada je asistirao i dodavao, kad je predvodio i uveseljavao. A i urlik je bio kraljevski. U kameru.

Jubilej je ispisan

Par dana kasnije, na istom mestu, plavo-beli su dočekali Nigeriju. I opet su krenuli silovito. Ali zeleni se nisu uplašili. Posle dve šanse Gaučosa, prva kontra i gol. Sijasija je matirao istrčalog Islasa. Ali, probuđeni lav je bio gladan. U jedan slobodnjak je stalo malo magije, malo sirove snage i dosta snalažljivosti.

Dijego je krenuo da preskoči loptu, ali je samo zarolao Batistuti, ovaj raspalio desnom iz sve snage, što je primoralo golmana Nigerije da samo kratko odbije loptu, a tu je "sin vetra" Kaniđa nemilosrdan. Levom iz prve šalje loptu u gornju mrežu, gde je niko ne može dohvatiti.Izjednačenje, i trk Dijegu u zagrljaj.

Par minuta kasnije, još jedna esencija fudbala. Sudija je svirao faul na četrdeset metara od gola, iako je lopta stigla do Kaniđe. Ovaj je baca rukama Maradoni, i viče: "Daj Dijego, Dijegoooo..." A, ovaj, kao na malom fudbalu, rukama pokazuje svima da smire loptu, dok na kvarno dodaje Kaniju koji je već na ivici šesnaesterca.

Spoljnom desnom je povukao na osam-devet metara od gola i plasirao u sam gornji levi ugao. Magija. Jubilarni, 1.500. gol na Mundijalima. I ono slavlje na tribinama, nezaboravno. I Dijegova Klaudija, i Kanijeva Marijana, i devojke i žene ostalih igrača. Svi slave, kao porodica.

 

I tu se budim. Da mi je da sam tih pet dana bio na Foskborou.U Bostonu, Masačusetsu. Eh, da mi je.

Šta je bilo posle?

Posle je debela bolničarka odvela Maradonu na testiranje. Prvi i jedini put u istoriji Mundijala da jednog igrača odmah sa terena, ruku pod ruku, odvedu na testiranje. Nije bilo onog žreba po kome idu tri igrača od dvadeset tri prijavljena. FIFA je prekršila sopstveno pravilo.


A on, sa osmehom deteta koje je upravo komšiji polomilo prozor, i pogleda zakucanog ka tribinama i Klaudiji, znao je da je kraj. Kralj je mrtav. Nikada više. Tango je tužna misao koja se pleše. A Najveći je svoj poslednji tango, tango smrti, otplesao baš tog popodneva na Foksborou. I otišao pravo u legendu. I u san.


Žao mi je samo ostalih vedeta reprezentacije, koja je mogla mnogo, možda i na sam vrh. Kaniđu su odmah sklonili, pravdajući to rasekotinom stopala koje se inficiralo. Simeone, Batistuta i Redondo nisu mogli sami. Izgubili su u poslednjoj utakmici u grupi od Bugara (2:0), primivši drugi gol u nadoknadi vremena.
Taj gol ih je sa prvog poslao na treće mesto u grupi i na Rumuniju, Hadžijevu Rumuniju, u osmini finala. Kad već nije bilo Maradone da ih povede do trona, kući ih je poslao "Maradona sa Karpata", sjajni George Hadži.


Kažu da je Maradona otišao pravo na nebo, da je sa sobom odneo sve grehe argentinskog fudbala. Ne znam ima li u tome istine, ali činjenice govore da od kad je Dijego u carstvu nebeskom, Argentina, Mesijeva Argentina, niže pobede. Čak su osvojili i Kopa Ameriku, onu koju Dijego nikad nije i Finalisimu, onu koja je Dijegov poslednji trofej sa reprezentacijom. A i Napoli sjajno stoji, i u Ligi Šampiona i u Seriji A.

A ona devojka sa Pravnog? Par godina kasnije je postala moja svastika, i mnogo godina kasnije moja bivša svastika. Naravno da ćemo i ovaj Mundijal ispratiti zajedno. Navijaćemo za Srbiju, za Mitra i Tadiju i Vlahovića. Možda bi ovoga puta trebalo da od početka navijam za Argentinu i Mesija. A kada se tango približi kraju, da mi rezervna opcija bude Srbija. I tako do finala i onog čuvenog: "Dajte Brazil da se igramo"... Vreme je da se neki snovi konačno ostvare.