URUGVAJ 1930.
(foto: /)
Odlukom da će
Urugvaj organizovati
Svetsko prvenstvo, pojavio se problem sa evropskim državama koje nisu htele da šalju svoje reprezentacije na skupi put preko Atlantskog okeana sve do dva meseca pre početka takmičenja. A, i igrači su im bili zaposleni i nisu mogli da odsustvuju po dva meseca sa posla.
Ipak, tadašnji predsednik FIFA,
Žil Rime, uspeo je da nagovori Belgiju, Francusku, Rumuniju i Jugoslaviju da pošalju svoje reprezentacije, tako što im je FIFA finansirala put. Na kraju je u završnom turniru učestvovalo trinaest ekipa, sedam južnoameričkih, četiri evropske, Meksiko i SAD.
Jugoslavija je igrala sastavljena isključivo od igrača iz Srbije, zbog štrajka hrvatskih fudbalski poslenika. Igrali su izabranici
Boška Simonovića fantastično protiv Brazila, posebno golman Milovan Jakšić koji je pobrao brojne simpatije u Urugvaju, a rutina je viđena u duelu sa Bolivijom što je bilo dovoljno za prvo mesto u grupi i polufinale sa domaćinom Urugvajom.
Moša, Tirke i ostatak ekipe je opevan i ovekovečen serijom i filmom, a ostaće upisano da je Jugoslavija odbranila čast Evrope. Kroz ostale grupe do polufinala su prošli Argentina, Urugvaj i Sjedinjene Američke Države, pojačane sa nekoliko škotskih fudbalera koji su neposredno pred Mundijal dobili državljanstvo te zemlje.
Niz kontroverzi se nastavio u polufinalu gde je bilo vidljivo "domaćinsko" suđenje u meču Urugvaja i Jugoslavije, pa je rezultat od 6:1 definitivno bio i previsok u korist dvostrukog uzastopnog osvajača Olimpijskih igara.
U finalu je Urugvaj osvojio Mundijal, pobedili su Argentinu posle preokreta sa 4:2, praktično nastavivši tako vladavinu svetskim fudbalom. Finale će ostati zapamćeno i po sudiji iz Belgije po imenu Džon Langenus, on je tražio životno osiguranje da bi sudio tu utakmicu.
Jugoslavija i SAD su dobili bronzane medalje, a ispostaviće se i da je to najveći uspeh reprezentacije Srbije na Mundijalima ikada...