U podkastu kod Rija Ferdinanda, legendarni napadač Gabrijel Batistuta otvorio je dušu i govorio o čoveku koji je za Argentinu više od fudbalera — o Dijegu Armandu Maradoni. Njegove reči bile su brutalno iskrene, bolne i pune kajanja, jer je “Batigol” priznao da najveći fudbalski genije svih vremena nije imao nikoga ko bi ga zaštitio od njega samog.
U Argentini, pored Lionela Mesija, ne postoji veće božanstvo od Dijega Armanda Maradone. Po njemu stadion Argentinos Juniorsa nosi ime još dok je bio živ, na Bokinoj “Bombonjeri” postoji loža sa njegovim imenom, a u Napulju se vreme i dalje deli na “pre” i “posle” Dijega. Zato je njegov kraj bio toliko tragičan.
Platio je cenu poročnog života — skratio je karijeru, uništio zdravlje, ali je uprkos svemu ostao ikona za sva vremena. Upravo takvog ga pamti i Gabrijel Batistuta, koji je u podkastu kod Rija Ferdinanda govorio o svom legendarnom zemljaku.
Popularni Batigol nije želeo da ulepšava. Njegove reči bile su najiskreniji lament nad čovekom koji nikada nije imao većeg neprijatelja od samog sebe.
“Njegov problem je što je bio poznat već sa šest godina. Niko mu nikada nije rekao ‘ne’. Sve je bilo dozvoljeno. To je bila ogromna greška. Bio je divna osoba, a umro je sam. Preminuo je kao pas.”
Batistuta je priznao da i sebe krivi za Maradonin kraj.
“Nismo uradili dovoljno da ga zaštitimo. Bio sam jedan od onih koji su ga podržavali, ali kada nekoga voliš, moraš da mu pomogneš čak i kada on to ne želi.”
Koliko je Maradona bio veliki, govori i to da su se priče o njegovim čarolijama prenosile generacijama. Da mu je 90.000 ljudi na beogradskoj Marakani aplaudiralo posle loba protiv Crvene zvezde. Da čak i Rio Ferdinand kaže da nikada nije imao takav osećaj prema nekom fudbaleru.
Ferdinand je zamolio Batistutu da uporedi Maradonu i Mesija.
“Različiti su. Mesi je tih, Dijego nije bio. Maradona je mogao sve — da igra, da kontroliše sudije, protivnike. Imao je harizmu koju niko nema. Mesi je čudo, ali Dijego je bio nešto drugo.”
Batistuta veruje da Argentina može da odbrani titulu prvaka sveta i postane prva selekcija posle Peleovog Brazila koja je to uradila dva puta zaredom.
Na kraju, govorio je i o sopstvenim mukama posle karijere — bolovima koji su ga doveli do toga da pita lekare da mu amputiraju nogu.
“Nisam mogao da živim od bolova. Sve je to zbog fudbala. Dao mi je mnogo, ali mi je mnogo i uzeo.”