Fudbal ima dugu i snažnu tradiciju u Brazilu, a deo te tradicije su i mnoge neobične priče. Danas vam otkrivamo jednu takvu koja se tiče Botafoga.
U Latinskoj Americi fudbal i sujeverje idu ruku pod ruku. Nigda to nije više ukorenjeno nego u Brazilu, gde klubovi pored fizioterapeuta, trenera, analitičara i ostalih zaposlenih često na platnom spisku imaju i sveštenike i vračeve. To su uglavnom stručnjaci za rituale afro-brazilske religije "candomble", koja je neka vrsta sinteze hrišćanstva i afričkih verovanja i koja je u mnogome slična haićanskom vuduu.
U žestokoj konkurenciji, titula najsujevernijeg kluba u Brazilu pripada jednom od četiri velikana iz Rio de Žaneira, Botafogu. Ovaj slavni crno-beli klub, za koji je u pedesetim i šezdesetim godinama igrao legendarni Mane Garinča, ima dve titule brazilskog šampiona i 21 titulu šampiona Rio de Žaneira. Jednu od tih titula u Kampeonato Karioka, 1948. godine, klub je osvojio za vreme predsedavanja najsujevernijeg predsednika u istoriji brazilskog fudbala, Karlita Roče.
Karlito Roča je rođen 1891. godine i 1912. godine, kao napadač Botafoga, osvojio je šampionat Rio de Žaneira sa klubom, a ovaj podvig je ponovio kao trener 1935. godine. Od 1948. do 1951. bio je predsednik "Foga" i tada je u svoj životopis dodao treću titulu najboljeg u državi Rio de Žaneiro.
Međutim, mnogo zanimljivije od njegovih sportskih dostignuća bilo je njegovo sujeverje, koje je bilo posebno izraženo u periodu dok je bio na čelu kluba. Njegovo osnovno pravilo bilo je da, ako bi Botafogo pobedio, sve što se tog dana dogodilo moralo je biti ponovljeno pre sledeće utakmice. Ovakav tip sujeverja prilično je rasprostranjen i drugde, ali Roča je imao još mnogo drugih bizarnijih navika.
Za svako gostovanje nosio je sa sobom kilogram šećera i mazao ga po zidu stadiona. Lično je pripremao hranu za fudbalere, a ruke je nakon kuvanja brisao o kosu najbližeg igrača. Kada je jednom prilikom klupski autobus greškom ušao u jednosmernu ulicu, nije dozvolio vozaču da vozi u rikverc, već su fudbaleri morali da napuste autobus i pešice odu do Marakane. Svaki odbrambeni igrač Botafoga morao je u svojim kopačkama imati parče papira na kojem je bilo napisano ime igrača kojeg će čuvati tokom utakmice. Zavese u klupskim prostorijama su pred domaće utakmice vezivali u čvorove.
Najbizarnija priča je, ipak, o psu Biribi, crno-belom mešancu za kojeg je Karlito Roča verovao da donosi sreću timu. Biriba je postao maskota i dvanaesti igrač sasvim slučajno. Na jednoj utakmici rezervnog tima Botafoga, ovaj lutalica pas "provalio" je na teren i zbunio golmana gostujućeg tima, a Botafogo je postigao gol, koji je sudija začudo priznao. Nakon utakmice, jedan od rezervista, Macaé, udomio je psa i odveo ga kući.
Kada je predsednik Roča čuo za to, insistirao je da Biriba mora biti prisutan na svakoj utakmici. Psa nisu koristili samo za sreću; ponekad bi Roča pustio Biribu na teren u ključnom trenutku, kada stvari nisu išle po planu za Botafogo. Fudbaleri Botafoga nikada nisu pomagali u hvatanju Biribe; to su morali raditi sudije i protivnički igrači, a kada bi se igra konačno nastavila, crno-beli bi imali psihološku prednost.
Pas nije bio samo maskota; dobijao je bonuse za pobedu kao i svi fudbaleri prvog tima i jeo je samo najbolje meso. Pošto se Roča plašio da bi neko od rivala mogao otrovati psa koji im donosi sreću, domar je morao probati Biribinu hranu pre nego što bi je pas dobio. Pre jedne utakmice, kada se pas pomokrio na nogu jednog od igrača, a Botafogo tu utakmicu dobio, Roča je insistirao da Biriba mora pomokriti igraču nogu pred svaku utakmicu. Očigledno je sve to pomoglo, jer je Botafogo 1948. godine, nakon trinaest godina suše, konačno osvojio titulu šampiona Rio de Žaneira.
Karlito Roča i Biriba su Botafogu doneli titulu najsujevernijeg brazilskog kluba, koja ih prati i danas. Godine 1957, legendarni vezista crno-belih Didi, koji je kasnije sa brazilskom reprezentacijom dvaput postao svetski šampion, javno je obećao katoličkom svecu Bonfimu, zaštitniku Bahije, kojeg neki povezuju i sa afro-brazilskim božanstvom Oksaloom, da ako Botafogo postane šampion, on će posle poslednje utakmice u dresu pešice ići od Marakane do klupskih prostorija Botafoga.
U poslednjem kolu, na Marakani su se sastali Botafogo i Fluminense, koji je imao bod prednosti. Crno-beli su pred 99.465 gledalaca slavili sa visokih 6:2 i prvi put od "Biribine" titule iz 1948. godine osvojili titulu najboljeg u Riju. Didi je ispunio obećanje datom svecu, a sa njim je išlo i oko 5000 navijača Botafoga, koji su mu tokom deset kilometara dugog hoda skinuli svu sportsku opremu osim donjeg veša.
Botafogo održava svoj sujeverni imidž i u 21. veku. Dana 29. aprila 2001. godine, gradski rival Vasko da Gama porazio je crno-bele sa čak 7:0. Osim značajne sramote, to ne bi bilo ništa posebno, da Botafogo poslednji put nije primio sedam golova tačno sedam godina ranije, 29. aprila 1994. godine. U oba slučaja, sedmi gol postigao je igrač sa brojem sedam na leđima. Pored toga, sujeverni navijači su istakli da su oba poraza došla 29. u mesecu, a devet minus dva je – sedam!
Tadašnji trener Botafoga, Dé Aranha, izjavio je: "Sedam je božji broj, jer je stvorio svet za sedam dana. Ako me danas testira na ovaj način, znači da će me kasnije nagraditi. Oni koji su danas poniženi, sutra će biti uzvišeni!" Ova prognoza se nije obistinila, jer je tačno 14 dana nakon visokog poraza bio otpušten. A 14 je, naravno, dvaput po sedam...